Prošlost dolazi

Go­di­na­ma sam ovu knji­gu ima­la u gla­vi, ali mi je sa na­slo­vom iš­lo teš­ko. Vr­te­la sam raz­ne ter­mi­ne u po­ku­ša­ju da do­đem do ne­če­ga što bi bi­lo bo­lje od na pri­mer “po­vra­tak u bu­duć­nost”. Ali, ni­ka­ko mi ni­je iš­lo. Imam čak ce­lu jed­nu sveš­či­cu u ko­ju sam go­di­na­ma upi­si­va­la mo­gu­će na­slo­ve, ali nije­dan ni­je od­go­va­rao ono­me što sam hte­la da ka­žem. I on­da se na Peš­ča­ni­ku po­ja­vi­la fo­to­gra­fi­ja jed­nog gra­fi­ta ko­ju je sni­mi­la Sla­vi­ca Mi­le­tić. Na gra­fi­tu je pi­sa­lo: “Proš­lost do­la­zi”. I to je bi­lo to. To je bi­la ta igra sa vre­me­ni­ma za ko­jom sam tra­ga­la. Jer, tre­ba­lo bi da proš­lost od­la­zi, ali ona na­ma ov­de stal­no ide u su­sret, što bi se re­klo sve “sta­ri­ja i lep­ša”. Sva­ki po­li­tič­ki si­stem u to­ku 20. ve­ka je to­li­ko pro­me­nio sli­ku proš­lo­sti da za­i­sta iz­gle­da kao da je još uvek ne­iz­ve­sno šta će se u njoj do­go­di­ti. Ov­de se vla­da uz po­moć proš­lo­sti, po­mo­ću nje se po­di­žu emo­ci­je, ona se “va­di iz naf­ta­li­na” čim do­đe do ne­kog pro­ble­ma u sa­daš­njo­sti. Ka­ko ka­že Mi­li­voj Beš­lin, ume­sto bo­lje bu­duć­no­sti nu­di nam se bo­lja proš­lost. Za­to de­lu­je kao da će se proš­lost tek de­si­ti, kao da je is­pred nas, a ne iza, kao da je to neš­to što tek u bu­duć­no­sti tre­ba da se re­ši[1].

Zaš­to sam pi­sa­la ovu knji­gu? Mno­go pu­ta sam se to za­pi­ta­la. Pi­šem je već go­di­na­ma, uglav­nom za vreme ras­pu­sta, jer ina­če ne sti­žem. Is­tra­ži­va­nje sam za­vr­ši­la još u ja­nu­a­ru 2019. go­di­ne. Sa­d je sko­ro kraj 2023, pa vi vi­di­te. Ali, mo­ra­la sam. Mo­ra­la sam zbog se­be i zbog srp­stva. Sad mi tek ne ve­ru­je­te? Srp­stvo i ja smo, kao što je po­zna­to, u lo­šim od­no­si­ma. Pr­e sve­ga za­to što ne ve­ru­jem da srp­stvo po­sto­ji. Kao ni hr­vat­stvo, fran­cu­stvo, en­gle­stvo… Ve­ru­jem da po­sto­je po­je­din­ci, druš­tve­ne gru­pe i mno­go­stru­ki iden­ti­te­ti. Pa, što sam on­da po­mi­nja­la srp­stvo? Po­mi­nja­la sam ga zbog onih ko­ji mi­sle da po­sto­ji. A ako srp­stvo po­sto­ji bi­lo bi­ do­bro da se kri­tič­ki osvr­nu na svo­ju proš­lost, da se sa njom su­o­če, da vi­de gde se sve gre­ši­lo u spolj­noj i unu­traš­njoj po­li­ti­ci i da raz­mi­sle ku­da ho­će da­lje da idu. Proš­lost ču­va vi­tal­ne re­sur­se za ob­no­vu sa­daš­njo­sti, pi­sao je Val­ter Be­nja­min. Ali, ne bi­lo ka­kva proš­lost. Ova sa­da vla­da­ju­ća vo­di sa­mo u pro­past. O toj pro­pa­sti go­vo­ri ova knji­ga.

A ovo da sam knji­gu na­pi­sa­la zbog se­be je pot­pu­no iskre­no i tač­no. Du­žna sam to sa­moj se­bi. Svih ovih tri­de­set go­di­na pi­sa­la sam sa­mo član­ke o ovim te­ma­ma. Ob­ja­vlji­va­ni su uglav­nom u stra­nim i re­đe u do­ma­ćim ča­so­pi­si­ma i zbor­ni­ci­ma, pa ni je­dan is­tra­ži­vač ko­ji bi se da­lje ba­vio ovim te­ma­ma ne mo­že to sve da na­đe. Mo­gla sam, do­du­še, da sa­ku­pim ove ra­do­ve i da ih ob­ja­vim kao knji­gu, ali to ne bi bi­la “kru­na” mog ra­da. Ose­ća­la sam da tre­ba da ura­dim neš­to vi­še, da dam je­dan ce­lo­vi­ti po­gled na sve pro­me­ne u tu­ma­če­nji­ma proš­lo­sti, vred­no­snim si­ste­mi­ma, iden­ti­tet­skim pro­me­na­ma u udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je ob­ja­vlje­nim u po­sled­njem ve­ku u Sr­bi­ji. Ako mi­sli­te da mi je bi­lo lak­še za­to što to ra­dim 30 go­di­na, va­ra­te se. Bi­lo mi je te­že. To me je vi­še oba­ve­zi­va­lo ne­go oslo­ba­đa­lo.

Naj­va­žni­je je da sa­da mo­gu mir­no da ka­žem – ne­ću ­se vi­še ba­vi­ti udž­be­ni­ci­ma isto­ri­je! Ve­ru­jem da će bi­ti još­ skan­da­la, ali ne­ka se nji­ma ba­ve no­ve ge­ne­ra­ci­je, jer će one ži­ve­ti u sve­tu ko­ji se sa­da ob­li­ku­je. Io­na­ko je ju­če pa­tri­jar­h Por­fi­ri­je ­po­ru­čio da je od zna­nja va­žni­je sti­ca­ti vr­li­nu[2], pa sa ozbilj­nom za­bri­nu­toš­ću ­pre­da­jem ovaj po­sao dru­gi­ma.